Категорија: Друштво

Миликић против Брнабићке

Добро вече, господине председниче Општине Бор,биће ускоро почетак сваког вечерњег дневника локалне телевизије, јер је Александар Миликић, стари-нови председник наше општине, посредно или непосредно, у име и за новац грађана, јавном набавком вредном преко 8(осам) милиона динара, наручио  куповину управо оне привилегије коју је Енвер Хоџа, председник Албаније имао још почетком друге половине прошлог века. Урбана легенда каже- да је Албанија у том тренутку имала само један телевизор, и да се он налазио у резиденцији тамошњег диктатора. Прочитајте више

Миликићу, а извињење Боранима?

Још у омладинским данима сам научио од искусних политичара, да је у политици важније знати шта прећутати-него шта рећи. Претпостављам да ови нови и млади политичари, попут Александра Миликића, председника Општине Бор, немају од кога да науче азбуку политике, па прибегавају популистичким методама “једно мислим, друго причам, а треће радим“. И за то им не требају медији:објективно, свеобухватно, истинито, па и критичко писање-јер информисање је спона између грађана и потребе да функционери одговорно раде (само) привремено поверен им посао. Зато им је ближа гола пропаганда, па шта кошта да кошта, јер то су ионако паре пореских обвезника, а не њихове.  И зато није на одмет да размисле о суштини значења изреке: “Што се од народа крије, то за народ  добро није“.

“Буру у чаши воде“ изазвала је Миликићева кратка и плитка изјава сажета у само једној реченици. Већина је није ни запазила јер је била затрпана у мору од 20-ак минута инпровизованог излагања, или боље речено таксативног навођења могућих, али не обавезујућих, праваца деловања.

Ево, реченице из Миликићевог “експозеа“, коју је изрекао у тренутку када још није био изабран за председника Општине Бор:

“Бор је један од најлепших градова у Србији. Сигурно је најлепши град у Србији. Ајмо да изађемо до комшијског Зајечара, нека ми опросте Зајечарци, или до неког другог мањег града да видимо како изгледају ти градови, какви су путеви и улице код њих, а какви су код нас.“

“Бомба“ у виду писаног извињења је уследила већ сутрадан. Писано извињење, под радним називом “предмет“, је, по мојим информацијама, експресно достављено Градоначелнику Зајечара и зајечаским медијима. Борским медијима, бар у том тренутку, није достављено, јер Бор нема информисање, па самим тим, вероватно, ни медије.

Ево и “предмета“, односно извињења:

Предмет: Извињење због ненамерног непримереног коментара

“Поштовани,

На јучерашњој конститутивној седници Скупштине општине Бор у свом обраћању, на основу разговора са осталим одборницима, скренута ми је пажња да сам, мени веома драг град Зајечар и његове грађане, поменуо у негативном контексту. Ни уједном тренугку ми није била намера да увредим ни Вас, ни наше драге комшије Зајечарце, заиста Вам дугујем велику захвалност за одличну сарадњу и залагање и помоћ у процесу добијања статуса града. Зајечар и Бор су центри два суседна округа који, кроз веома чврсту и јаку сарадњу, заједнички раде на развоју привредног амбијента, инфраструктурних пројеката, туризма, културе и традиције овог дела Србије. Из тог разлога, осећам потребу да упутим јавно извињење свима које је моја изјава на било који начин увредила. У нади да ћете прихватити искрено извињење, срдачно Вас поздравлам.“

Е сад, по мени, непримерено је да извињење за изјаву, коју је дао у својству кандидата за председника, Миликић печатира печатом Општине Бор. У том тренутку примереније је да испод извињења стоји печат његове, Српске напредне странке.

Друго, зар није било примерено да се извини и Боранима, или бар онима који су гласали за СНС са све СПС-ом, а њих је било око 14 хиљада. Борани су и оних девет хиљада који су гласали за опозицију, али и оних “преосталих“ око 50 одсто, који нису гласали, а имали су право гласа. Уосталом, на самом почетку свог “експозеа“ Миликић је, као и код претходног избора за председника, децидно изјавио да је он “председник свих грађана Бора“.

Да није био председник свих грађана Бора већ се видело у “скраћеном мандату“. Јер председник свих грађана, па самим тим и свих медија, не би потписао и расписао јаву набавку за медијску пропаганду, већ би новац грађана инвестирао у информисање грађана и допустио грађанима да на бази тог информисања, које, сходно поглављу 23 у процесу учлањења Србије у ЕУ, познаје, и све више ће познавати, само плирализам, односно мноштво, различитост и конкуренцију, информисања, које не подразумена информације “по налогу председника општине Бор“, већ по налогу грађана Бора.

Фото:Информисање у контексту, или контекст информисања

Ево још једном парафразе јавне набавке за које су удружења новинара Србије тражи од Миликића да је повуче:

“Општина Бор је 27. марта 2018. године расписала јавну набавку за “израду и емитовање емисија и осталих медијских садржаја прилога, репортажа, гостовања, као и осталих медијских садржаја..), у којима ће Органи општине Бор (Председник општине, заменик председника општине, чланови општинског већа), помоћници председника општине Бор, чланови кабинета председника општине Бор, као и друга лица по налогу председника општине Бор, на телевизији, обавештавати грађанство општине Бор и ширу јавност о својим активностима, плановима и намерама”.

И за сам крај, политика се дефинише као реализација нечега што је могуће и оствариво. Политика није “пишање уз ветар“. Сходно томе, примереније је било да Миликић упореди  “путеве информисања“ у суседним општинама, па и Граду Зајечару, јер су сви они расписали конкурсе за суфинансирање информисања, а само Општина Бор јавну набавку за самопромоцију и једноумље. А имао је из чега да извуче поуку. Поука се зове Живорад Петровић. Он, Жика, сада само може да чита епску поезију, јер медијски више није никоме интересантан, а и он се определио за јавну набавку. Мени тренутно пада на памет “Орање Марка Краљевића“ и стих “друмови ће пожелет Турака, ал Турака више бити неће“.

И за крај, у политици се јавно можда и опрашта, али суштински никада не заборавља. А Миликић је заборавио да је први човек Зајечара уједно и први човек СНС-а за Тимочку Крајину! И не зове се Зеља.

Љубиша Маринковић

Фото: архива редакције (bor-sve.net)

 

Бор новцем грађана плаћа промоцију локалних функционера

Општина Бор је и ове године дошла на генијалну идеју да промоцију активности локалних функционера на, такође локалној, телевизији у наредних годину дана плаћају – грађани те општине. Такав је, наиме, тендер расписала пре неколико дана та локална самоуправа. Прочитајте више

СПС узурпирао Дом културе у Бору?!

“Одредбом чл.13 Закона о финансирању политичких странака, који је ступио на снагу 6. јануара 2001. године, одређено је да “имовина која је била на управљању, коришћењу и располагању Савеза комуниста Југославије, Социјалистичког савеза радног народа Југославије и Савеза социјалистичке омладине Југославије, а коју су чинили објекти(у Дому културе у Бор, пр. аутора), пословни простор, опрема, канцеларијски намештај и сл. својина је Савезне Републике Југославије(СРЈ), а ставом два да ће Савезни орган надлежан за послове правде сачинити евиденцију имовине…утврдити њено стање и предложити начин коришћења…“, стоји у образложењу пресуде Трговинског суда у Београду, од 25.10. 2005. године, којом је Социјалистичкој партији Србије(СПС) оспорено било какво право коришћења, располагања и давања у закуп простора у Дому културе у Бору.

У образложењу пресуде стоји и да “тужилац(СПС, пр. аут.) никада није био власник нити држалац спорне непокретности, а ступањем на снагу Закона о финансирању политичких странака којим је предвиђено да је сва наведена имовина постала државна својина и да су сви уговори закључени пре тога ништавни…Ступањем на снагу Закона о финансирању политичких странака ова непокретност(Дом културе у Бору) постала је имовина тада државне заједнице која је одлуком пренела на коришћење и управљање Републици Србији која је преко свог органа у поседу непокретности…У прилог томе је и чињеница да је у поседовном листу од 14.05.2002. године спорна имовина уписана на Фонд за грађевинско земљиште и путеве општине Бор а на акту Службе за непокретности стоји напомена да је зграда Дома културе проглашена културним добром, Решењем 633-1/88-01 од 29.12. 1988. године.

Ово није први пут да “Борски проблем“ отвара ово питање и ставља на увид надлежним органима, али и јавности, документ из кога се недвосмислено види чије је власништво Дом културе у Бору-народно.

Старији Боран одлично знају када је, којим парама и у коју сврху је Дом културе грађен. Знају и да он никада није завршен, јер је новац из фонда за његову градњу, а пунили су га радни људи Бора, отишао политичком одлуком за завршетак “Сава центра“ у Београду, који се ових дана нуди на продају. “Борски проблем“ је и о томе писао, а у истом периоду грађен је и железнички тунел под називом “Шушулајка“.

Како је дошло до тога да кључ од велике сале Дома културе и осталог простора објекта који припада Бору држи Драган Жикић, председник Општинског одбора СПС-а, питање је за надлежне органе: Општинску управу, тужилаштво и полицију.

Исти органи су дужни да грађанима Бора дају одговор и процесуирају одговорне за рентирање објекта и постављање, рецимо, видео бима и “челичне птице Феникс“, али и коришћења крова за многе ватромете, од чега је он озбиљно оштећен и прокишњава.

Подсећамо да се ради о објекту који је стављен под заштиту државе, да је он прављен парама свих радних људи Бора, а не чланарином једне партије, и да Дом културе мора бити под јасним услувима доступан свим грађанима Бора, а поготову младима.

Сви који се оглушују о чињенице које проистичу из закона Републике Србије, па самиом тим и ове судске пресуде, стављају се на страну “узурпатора“, а грађанима шаљу поруку да у Бору и у овом случају влада безакоње и бахатост партија на власти.

Б.П.

Фото: архива “Борског проблема“

Копија судске пресуде из 2006. године:

 

Топланом управљају кланови

Шта ће бити епилог свега овог? Хоће ли неко коначно да одговара?

– Ми смо о свему овоме обавестили оснивача. Топлана има свог правника који је такође у обавези да штити интересе предузећа и да упозори директора да не потписује штетне уговоре. Не знам зашто и неки други органи којима је то у опису посла никога не прозивају на одговорност.

Интервју са Славком Вукосављевићем, председником Управног одбора ЈКП Топлана, 19.01.2010. године, недељник “Борски проблем“, бр.195.

Можете ли укратко да нас упознате са стањем у борској Топлани у тренутку када је почео да ради УО на челу са Вама?

– Овај Управни одбор је изабран одлуком СО Бор 24. јула 2009. године и прва седница је одржана одмах по добијању решења 07. августа на иницијативу тадашњег в.д. директора Драгослава Николића, јер предходни УО, што му је била обавеза, није усвојио план набавки, који мора да буде саставни део плана пословања сваког предузећа за ту годину. Значи, ми смо све то усвојили тек у августи и директор је, што је његова надлежност, одмах расписао тендер за набавку угља за предстојећу грејну сезону. Процедура расписивања тендера је доста сложена и комплексна, али је цео поступак обављен у најкраће могуће време и у складу са законом. Међутим, онда почињу политичке игре и несугласице и ја сам схватио, што могу слободно да кажем, да је почела борба око тога ко ће да узме провизију по основу набавке угља. Председник општине је јавно изнео да је незадовољан радом директора Топлане, директор му је одговорио на конференцији за штампу, и све то резултирало је тиме да нико од добављача више није био сигуран шта ће даље да се дешава, ским ће склопити уговор и какве ће гаранције плаћања добити на позамашну суму од 215 милиона динара. Драгослав Николић смењен је 23. октобра, а до тог тренутка није потписан никакав уговор иако су изабрани најбољи понуђачи. Затим је, како сам сазнао из медија, на предлог СРС-а и Бранислава Ранкића изабран нови в.д. директора Топлане Милутин Симић, који ме је одмах по избору, 24. септембра, позвао да видимо ко шта треба да ради, јер је ситуација око почетка грејне сезоне већ постала врло озбиљна. Али игре око топлане су се наставиле, јер неко никако није желе да се одрекне очекиване провизије од набавке угља.

Прича се, неки чак тврде да се одувек узимала провизија од набавке угља за Топлану? Шта је овога пута ново?

-Немам сазнаља о томе, јер начин пословања Топлане пратим од тренутка када сам постао председник УО. То ко је шта раније радио не знам, али кажу да је манир у Топлани да свако свакоме пише кривичне пријаве. Тврдим да уколико се набавка угља набавља на време и у складу са законом прописаном процедуром, онда нема простора за малверзације, али ако се то ради у цајтноту, на начин да се доведе у питање почетак грејања грађана, онда су свакакве малверзације могуће. Задњу реч код набавке угља има директор. Директор је једино пред законом одговорно лице које потписује уговоре. Он добије извештај комисије о избору најповољнијег понуђача, али он то може и да не уважи.

Добро, али претходни тендер је поништен и у набавку угља ушло се по, благо речено, врло неуобичајеној процедури?!

– Да, расписан је нови тендер по посебном програму, без објављивања јавног позива и без да је Управни одбор о томе бар обавештен, а он, колико ја знам, нема саветодавну, већ управљачку функцију. О свему томе се Милутин Симић договарао искључиво са председником општине и са потпреседником једне партије у локалној власти, и они су одлучивали ко треба да буде укључен у те тендере. Све је Симић радио сам, што законски има право, али како је радио Бог нека му је на помоћи. У делу који се тиче јавних набавки све је било у реду, међутим, он је, по мени, супротно Закону о јавним набавкама у непосредном договору куповао угаљ и од приватних фирми, а јавна предузећа то по закону не смеју.

Због чега када је јавност обавештена да су уговори склопљени на 206 милиона динара и када је еуфорично речено да је граду уштеђено неких 40 милиона динара? Значи ли то да је Симић куповао додатни угаљ ван ових уговорених 206 милиона динара?

– Да. Али, није моје да дефинишем да ли је неко направио кривично дело. Има ко је за то овлашћен. Управни одбор одржан 17. новембра 2009. године, у сали СО Бор, је проузрокован бесомучним претњама мени због моје решености да се јавно каже да је УО био злоупотребљен на предходно одржаној, трећој седници, злоупотребом уведеног хаваријског стања у Топлани. Хаваријско стање је, на образложен предлог в.д. директора, уведено искључиво због пуцања на вреловоду и ради мотивисања запослених на повећању радних активности око нормализовања грејања-а никако због набавке угља. И поред свих притисака и претњи на тој четвртој седници је донета одлука којом се ставља ван снаге одлука о увођењу хаваријског стања. Новом одлуком се јасно каже да је неовлашћено вршена набавка угљева, ван система јавних набавки.

Је ли вам Симић можда дао разумно објашњење због чега је неовлашћено куповао овај угаљ?

– Не. Директор од тог тренутка почиње да се љути као мало дете. Он сматра да је исправно поступио и да је то урадио у неком вишем интересу, али нема “вишег интереса“ када је новац грађана у питању.

Па што се онда појављују претње? Чији интерес је угрожен? Ко стоји иза тих претњи?

– У том периоду сам, рециомо, имао преко15 позива запослених у Топлани који се жале на разна шиканирања, малтретирања и премештања на ниже радно место, зато што се не слажу са начином вођења фирме и указујући на разне неправилности у раду. Управни одбор је јасно ставио до знања да неће подлећи притисцима и да заступа став да грађани морају добити оно што су платили, а то је задовољавајући квалитет грејања, и да неће дозволити незаконите набавке угља сумњивог квалитета, онда су почеле претње упућене првенствено мени. Али ми нисмо одустали, на задњој седници Управног одбора одржаној протекле недеље затражили смо да пословодство Топлане поднесе извештај због чега је угаљ набављан ван система јавних набавки, по којој цени, од кога и колике су укупно направљене обавезе Топлани по тим додатним уговорима. Грађани морају да знају да је “Инекс Морава“ већ склопила уговор и да се обавезала да за суму од 206 милиона обезбеди угаљ довољан за ово грејну сезоно. Угаљ који је Симић додатно набавио, ван система јавни набавки, од“Ви-бо промета“ и “Кепс компани“, коштаће грађане непотребно додатних 16 до 17 милиона динара.

Шта ће бити епилог свега овог? Хоће ли неко коначно да одговара?

– Ми смо о свему овоме обавестили оснивача. Топлана има свог правника који је такође у обавези да штити интересе предузећа и да упозори директора да не потписује штетне уговоре. Не знам зашто и неки други органи којима је то у опису посла никога не прозивају на одговорност, поготову што је све што радимо на Управном одбору отворено за јавност? Зашто не прозову мене да уносим забуну и узнемиравам јавност? Зашто не демантују ово што Управни одбор и ја јавно износимо?

Нисмо до краја појаснили суштину и облике тих претњи које су вам упућиване.

– Најпре су то биле само поруке са претњама о ломљењу руку и ногу, што је више уплашило и погодило моје чланове породице. Затим је у ноћи између 21. и 22. децембра наш породични “Пунто“, црне металик боје, који је супруга купила путем ових субвенционисаних кредита, офарбан у бело. Цела десна страна је спрејем офрабана у бело!? Нисам пријавио полицији, платио сам 50 евра полирање и то је било то. 28. децембра је в.д. директор Топлане дошао код мене у канцеларију, зато што ја безуспешно од 30 новембра зовем и тражим да се договоримо око даљих корака, али он се не јавља и никако не могу да га нађу. Долази код мене са готовим предлогом дневног реда за седницу УО, за 31. децембар, која би била свечаног карактера у новогодишњем амбијенту?! Замислите само то, па нама је прошлонедељни Управни одбор трајао близу седам сати?! Та свечарска седница није одржана јер сам ја Симића упитао зашто ми на тој седници, 31. децембра, не би ставили тачку о расписивању конкурса за избор директора? Он је остао забезекнут. У ноћи између 29. и 30. децембра “Пунто“ је поново био офарбан, али овога пута мат црном бојом, преко металик црне. Овога пута сам отишао у полицију и они су све то уредно снимили и мене саслушали, али ме уопште нису питали да ли ја имам оправдану сумњу зашто је то тако. Навече, 30 децембра, је бесомучна кампања на ТВ “Сезам“ од стране једне политичке партије, која каже да живи за просперитет ове крајине и грађана Бора, против председника управног одбора. Кажу да је Славко Вукосављевић одговоран за расписивање тендера и због лоших уговора, јер, наводно, уговори нису били добри. Сутрадан одлазим на поменуту телевизију и захтевам да ми се омогући да одговорим на све те небулозе, али ми то није омогућено. У том тренутку у просторијама телевизије, чији је власник Жарко Тимотијевић, су седела и двојица радника Топлане, од којих је један  Мића Петковић, који је члан руководства партије чији је Тимотијевић председник у Бору. У ноћи између 02. и 03. јануара, ове године, десна страна мог “Пунта“ је изгребана оштрим предметом.

Колика су по вашим сазнањима укупна дуговања Топлане у овом тренутку?

– Управни одбор тај извештај није добио, али по мојим сазнањима Топлана за струју дугује око 117, за раније набављен угаљ 167 и за кредит 167, што значи укупно око 450 милиона динара. И то није највећи проблем, већи пробле је што надлежни у Топлани дефинитивно нису заинтересовани да крену са потраживањима од корисника својих услуга. У овом тренутку ово предузеће има 160 запослених, а основано је са 90 радника. Свако руководство је долазећи са собом доводило своје послушнике и повећавало број запослених. Морам отворено да кажем да у Топлани постоје кланови. Сваки бивши директор, а има их неколико, има свој клан. Сви они воде своју политику, шеткају се и примају завидне плате. Треба плаћати само стручност, способност и знање. Јер, ако ја у рубном делу града, и поред тога што редовно измирујем своје обавезе за грејање, имам лоше грејање, а као председник Управног одбора морам да ћутим о томе, онда нешто не ваља. Не, тога више неће бити. Ја у Црновршких бригада имам лоше грејање. И не може нико из Топлане да ме плаши да ће, ако не плаћам, да ме искључи са грејања, јер ја сам са Топланом склопио уговор о међусобним правима и обавезама. Плаћам грејање и захтевам да за мој новац добијем уговорену услугу, не млаке радијаторе, не објашњења, већ оно што је уговором предвиђено.

Стање у Топлани је алармантно, али Бор мора имати грејање. Има ли решења на видику?

– Има. Топлани су неопходне инвестиције, и оне ће верујем бити обезбеђене. На недавно одржаном Управном одбору директор нас је обавестио да је све извесније добијање KfW кредита, у висини од око четири милиона евра и донације Удружења топлана Србије и неких страних донатора од два милиона евра. Међутим, ми морамо да будемо спремни, да не дођу паре а ми да не знамо шта да радимо, шта је приоритет. УО је наложио пословодству Топлане да под хитно започне да ради на томе. Одређивање приоритета, носиоци посла, рокови, одговорност-тачка. Ако је то нови котао, онда добро. Али, господо, ускоро се очекује да у Бор стигне гас, значи, не котао само на угаљ, већ комбиновани. Примарна мрежа, измењивачи толоте, па све до индивидуалних калориметра у перспективи. Што да не? Посао Управног одбора је да под хитно распише конкурс за избор директора. На основу способности, стручности, предузимљивости, а не партијске припадности. И ми ћемо тај посао обавити.

П.С.

Хвала Слободану Радуловићу што је и он сачувао овај интервју.

Предлог буџета РС за 2018. ставља РТБ Бор у недозвољено привилегован положај

Посланицима Народне Скуштине Републике Србије је у четвртак, 30. новембра, са месец дана закашњења у односу на законом предвиђени рок, достављен на разматрање ПРЕДЛОГ ЗАКОНА О БУЏЕТУ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ ЗА 2018. ГОДИНУ који се састоји од 717 густо куцаних страна. За само неколико дана, рачунајући и викенд, посланици требају да сав тај материјал проуче, предложе амандмане за његово побољшање и спреме се за дискусију. Прочитајте више

СПОРТ У БОРУ: ДВЕ СТРАНЕ МЕДАЉЕ

Бор: ‘’Стање физичке културе и спорта у основним школама’’(4)

’’Укупан број спортиста у бору креће се око 4.000 младих свих узрасних доби. У ову цифру нису урачунате школе које кроз разне спортске секције окупљају велики број деце школског узраста. У суштини, нисмо задовољни тим бројем укључиних у спорт. Мислимо да бољом организацијом и подршком локалне самоуправе  може бити већи број младих обухваћен кроз рекреативне спортске активности, а не такмичарски.’’

Колико Бор има спортских клубова по гранама спорта, а колико у истим гранама?

’’Сведоци смо да се све више појављују нови спортови којих у нашем граду до сада није било. Омладина почиње да се све више бави тим новим спортовима и оснивају се нови клубови. Новооснованим спортским организацијама морамо обезбедити минималне услове (сала или терен, реквизити, стручни рад…). У Бору тренутно постоје 65 спортских организација. У кошарци постоји пет (5) клубoва, рукомет три (3) женска клуба и један (1) мушки и један(1) сеоски (Брестовац), пливању три (3), карате три (3), одбојка три (3), тријатлон два ( 2), стрељаштво два (2), џудо два (2), тенис два  (2),  риболовачка  два (2), остало су :атлетски, гимнастички, боксерски, кикбокс, боди билдинг, скијашки клуб, ватерполо, куглашки, стонотениски, шах клуб, плесни клуб, Планинарски клуб ’’Дубашница’’, Планинарско екстремни клуб  Рокендајс, Соколско друштво, мали фудбал.

Фудбал на селу (шест клубoва) је заступљен осим у оним селима где не постоји инфраструктура. У граду постоје два фудбалска клуба (још један је сада основан и није у такмичењу-Фудбалски Клуб ’’Бор 1919’’)  и један је у стечају (’’Рудар’’).

Прочитајте више

Још једна донација компаније Ракита

Представници компаније Ракита уручили су јуче Општој болници у Бору, Одељењу за урологију, донацију вредну око четири хиљаде долара, колика је вредност 10 уградних(Т.О.Т.)мрежица, које се користе код хирушких интервенција код жена, а нису на листи бесплатних медицинских средстава српског фонда за здравствену заштиту. Прочитајте више