Ватромет успомена у “Парку ракета“

DSC_0047Да постоји времеплов показало је својом иницијативом пар Борана који су синоћ на неколико сати подсетили своје суграђане, припаднике своје генерације, своју децу и унучиће на време када је Бор имао душу, када се дружило, певало и заљубљивало . Све те асоцијације лебделе су синоћ изнад најстаријег, “Пулијевог“ или “Парка ракета“ у Бору, што су све асоцијације на паркић на “другом километру“.

Аца Николић Ринго, музичар, и Ненад Васиљевић Нешке, сликар, уз помоћ неколико својих пријатеља, посредством феисбука, позвали су све оне који су своју младост провели у овом парку, али и остале Боране, да синоћ дођу и неколико сати евоцирају успомене на своју младост, али и покажу млађим генерацијама да је за срећу потребно мало, или, како сами кажу, само осмех .

-Волели бисмо да ова наша иницијатива, коју смо покренули са добрим намерама али уз скромну подршку, заживи да иза ове лепе идеје стане Општина, да се парк озелени, уреди и да се наша деца и унучићи друже и играју у њему. Моја генерација и генерације иза наше су овде научили да свирају гитаре, заљубљивали се и градили пријатељства-каже Ринго.

Многа позната лица, данас пензионери, радници различитих професија, причали су о тим временима, набрајали све реквизите: рингишпил, стрељана, базенчић са водом.., чинило се да долазе са свих страна и доносе своје акустичне гитаре како би свима нама показали где су и колико добро научили да свирају. Старији са сетом ,млађи радознало, деца раздрагано, тек, време је пролетело. Хоће ли бити и дружења и певања на “бис“, сазнаћемо врло брзо.

За срећу је потребно мало

-Наша генерација није имала све ово што садашње генерације младих имају. Скромније се живело. Зато смо се ми радовали малим стварима, зато смо сами стварали сопствени свет саздан од маште, игре и међусобног уважавања. Из овог паркића су у свет отишли и постали успешни многи наши вршњаци, али све нас нераскидиво повезује наша младост и заједничко дружење- са доста емоција истиче Нешке.

Лични став

Пре безмало четири деценије сам доша у Бор. Тамо негде у Шумадији сам оставио свој “парк успомена“. Од првог дана па до синоћ уз мене је, верујте ми, стајао и Перо Зубац, и иако је било сунчано поподне, лиле су неке топле и сетне “Мостарске кише“.

Данас ми наум пада један леп јапански обичај. Наиме, јапанске локалне власти најпре уреде неку површину градског земљишта, па пусте да прође пар месеци и виде куда је народ утабао стазе. Те стазе затим асфалтирају и оне постају пешачке стазе. Не могу да се отмем утиску да ми имамо глуву и слепу локалну влас. Питам се где су они одрасли, с киме су се дружили? Или су одувек били сами себи довољни. Народ је синоћ био у парку, и, зарад истине, само један одборник-Драган Жикић.

Љ.М.

DSC_0017 DSC_0037 DSC_0042 DSC_0047 DSC_0058 DSC_0059 DSC_0063 DSC_0069

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Real Time Analytics