Архива за: март 2016

Ухапшен Боранин због марихуане

borБорска полиција ухапсила је свог суграђанина М. Р. (28) због сумње да је извршио кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога.

Прочитајте више

Туђа рука свраб не чеше

Црно-бело у колору

3kld_5Очито је да смо поодавно изгубили компас, па коцкице у мозаику живота упорно погрешно слажемо. Све да се и сложим да је неко увек крив за све што нам се догађа у нашим животима, у нашој држави и свему што се стално одвија око нас, не могу а да бар не питам и себе и друге: има ли нешто и у нашој сопственој кривици? Погледамо ли се повремено у угледало? Шта тамо видимо? Броза, Милошевића, Вучића? Тешко. Па, највећи број нас уопште не познаје те људе, нити треба да их познаје. Јер, “туђа рука свраб не чеше“. Али, баците поглед поново у огледало. Познајете ли особу коју тамо видите?

Прочитајте више

У БОР СТИГЛА ВОЈСКА И ЖАНДАРМЕРИЈА

DSC_0651У Одмаралишту “Савача” код Бора, данас су смештени припадници Жандармерије, Војске Србије и специјалистичких одреда Сектора за ванредне ситуације, спремни да реагују у случају да дође до изливања река. Њих су током дана обишли команданти Окружног и Општинског штаба за ванредне ситуације Мирослав Кнежевић и Живорад Петровић, и нагласили да је стање са водотоковима у Борском округу стабилно.

Прочитајте више

Бор у приправности

DSC_0641Општински штаб за ванредне ситуације у Бору,  издао је наредбу да се расположива механизација јавних предузећа ангажује на чишћењу канала на свим местима  која су означена као могућа потенцијална места где би могло да дође до поплава.

Прочитајте више

Кад су цветале тикве

Црно – бело у колору

Kolumna (1)Зашто када избори крену све стане? Стане људима мозак, стане храброст, стане памћење, стане љубав за себе и своје најмилије.Стане право да бирамо и да будемо бирани. Увек на изборе изађемо да признамо да немамо избора. Или не изађемо и дозволимо да неко други изабере нашу и будућност наших потомака. У време планирано за одржавање избора очито још неће цветати тикве, оне ће процветати нешто после тога. Онда када по ко зна који пут схватимо да ми нисмо гласали за све те тикване који ће постати нека власт. И тако ћемо и наредних четири година викати на телевизор и мењати канале, псујући. Знамо ли ми куда смо се упутили или ћемо и овај Пекићев цитат још дуго, дуго тумачити онако како нама одговара? А порука је универзална и није намењена споменику него човеку-мислећем бићу.

„Треба гледати право. Јер да се хтело гледати иза себе, добили бисмо очи на потиљку. Треба љубити земљу деце своје, а не дедова својих. Јер част неће зависити од тога одакле долазимо него куда идемо.“

Како је свако од нас разумео ове речи, тако ће нам и бити. Ту, свакако, не мислим на парадигму “дежурних подржавача“ власти и обожаватеља култа личности, које марљиво развозе по Србији да попуне празнину и подигну значај и величину бизарног догађаја.

Не мислим на оне исте које месецима виђамо како еуфорично тапшу и кликћу: на парчету аутопута, свечаном ископавању темеља локалне амбуланте, али и откривању споменика великом књижевнику и, не заборавите, оснивачу обновљене Демократске странке-Бориславу Пекићу, који се до краја свог значајног живота борио против диктатуре, аутократије и радикализма. Зато ми безазлено и простодушно звуче речи једне од ко зна одакле довезених “рентираних домаћица“ када каже: “Овај цвет су нам дали ови наши да га дам ономе кога највише волим, а то није тај Пекић, јер за њега никада нисам ни чула.“

Некоме ко све ово што се догађа у Србији гледа са стране, са одређене просторне и економске, па и културолошке дистенце, сигурно изгледа јако банално. Ми сами би могли да закључимо да опет “кољемо вола због џигерице“, али се правимо да не знамо да је во наш, да ће нас коштати око једне милијарде наших динара. Велики помак би био да само размислимо шта смо све могли да изградимо, поправимо, прекречимо за ту једну милијарду. Али, код нас је све у репризама:“Бољи живот“, “Срећни људи“…Избори јесу нови, али је све остало старо и већ виђено. Народу је опет додељена улога статисте у већ виђеном филму. Може бити и да је римејк, да Тадић неће играти Тарзана, али се сценарио ништа није променио. И овај нови и млађи глумац-Тарзан ће на крају филма рећи: “Видимо се у неком новом филму.“

Зато се стално питам, зашто већ једном не одустанемо да подржавамо одређене људе? Зашто већ једном не почнемо да подржавамо, да се боримо и да афирмишемо идеје? За почетак, наша универзална и легитимна идеја је сам Устав Србије. Све оно што у њему пише афирмише кључне идеје нашег друштва у датом историјском тренутку. Ако у Уставу пише да свако има право на рад, слободу мишљења и изражавања, на живот достојан човека.., зашто онда то не бранимо? Зашто то онда није наша породична, градска, регионална, државна изборна платформа-став, црвена линија, испод које никако нећемо ићи. Не пише у Уставу да сваки члан неке странке, у тренутку када је она на власти, има право на рад. Не пише да имамо слободу мишљења и изражавања које се у длаку поклапа са мишљењем тренутног владара и власти. Између демократије и демократског  централизма налази се цела једна етичка провалија. Устав афирмише мноштво идеја, мишљења, начина и средстава да се утиче и креира будућност.

Да, Пекић нас преклиње да не будемо себични и да учинимо све што можемо за своје потомке. Не каже, бар ја то тако исчитавам, да заборавимо. За памћење нам не требају очи на потиљку. Борислав Пекић каже и да “треба гледати право“, али не каже да треба следити вођу на том путу у будућност, већ “љубити земљу деце своје“. “Басну“ о вођи, нама који одавно нисмо деца ни ментално ни моментално, испричао је један други умни чика, а он се зове Радоје Домановић.

Љубиша Маринковић

Давид против Голијата

Црно – бело у колору

ivan-tasovac-kad-je-bio-maliУ земљи слепих и једнооки је далековид. Зато се наше време разликује од свих осталих времена, па нам изгледа да немамо свог времена, већ да живимо у међувремену. Зато министар Тасовац и може да устврди да култура не бира страну, ваљда и она иде на изборе, па ко победи њему и право да проповеда о култури. Кажу да “данас медицина од човека може да направи све осим човека“.

Нисам сигуран да би икоме било духовито да устврдим да је проблем Тасовца што није обавештен да се систем променио. Да до наших пријемника сада стиже дигитални сигнал, и да му све оне антене на глави ништа не вреде-нема више аналогног сигнала. Тврдња да култура не бира страну има исту тежину као и рећи да фризура не бира главу. А жалосно је што некима глава служи само за шишање.

Неки тврде да се Тасовац као министар културе понаша као министар поморства, или бар као капетан лађе, и да није обавештен да Србија нема море. Не кажем да он верује да култура овог народа почиње од њега, али се налази у окружењу где се често тврди да се нешто по први пут дешава у историји Србије, помињу се догађаји библијских размера. А народ каже ским си- онакав си.

“Знате, кад бисте данас питали Србе и, наравно, не само Србе, чега им највише недостаје, већина би рекла да је то новац, а само мали део самокритичних рекао би да му недостаје мудрости“, каже Тасовац у једном од својих интервјуа. Контра питање некога ко није пијаниста а ни диригент би могло да гласи: шта ће нам мудрост када имамо “Пинк“, “Информер“, “Великог брата“,“Фарму“? Свесно или несвесно, Тасовац свеколику културу своди на рутину. Тамо где је власт тамо је и култура, или колико пара толико музике, или народ је великом већином изгласао да су оличења културе, знања и образовања власници купљених диплома, магистрата и доктората, можда баш музичке академије-само не знају да свирају клавир. Уосталом, где ви видите клавир на “Фарми“?

Тасовац  је неоспорно интелектуалац и доказани уметник, али то не значи и да је добар министар културе, а уз то и информисања. Од почетка свог мандата показује да је индиспониран(нерасположен, зловољан, мрзовољан; који се не осећа добро, нелагодан, болешљив, кењкав) ,да је талац ваљда некакве неправде која му је некада причињена, па се сваком приликом обрачунава са, рецимо, припадницима неких бивших власти. Тера инат и са културом и са информисањем. А знао је Иван Тасовац, пре него што је постао министар, да неретко оштро реагује на изјаве државних званичника. Па је тако,на пример, у марту 2013. написао на свом Твитер налогу, поводом изјаве председника Томислава Николића да се „култура не може посматрати као трошак“, како је „са 0,6 одсто из буџета култура статистичка грешка“.

“Човек може да каже да му живот није промашен ако може бар једну једину ствар да уради боље од других“, речи су, мислим, Моме Капора. И? Ово нису, по мени, поруке Тасовцу али јесу министру културе и верујем информисања. Јер, култура не само што не бира стране, она не бира ни време ни место. Она није питање нечије храбрости, па ни књижевника Филипа Давида. Култура је као ваздух, као вода..,и зато свему има вријеме и место, па и вакат да се у име оних који су својим мукотрпним радом стекли диплому, оних који су одувек били за мир, узајамно поштовање и поштовање других народа и вера, каже да нисмо заборавили и да нам и култура и информисање налаже да питамо: Да ли се у овој држави дипломе добијају студирањем или могу и да се купе? Да ли се од ратног хушкача може прећутно прећи у миротворца?

“Глупост је старија од памети. Да први човек није био глуп, други се неби ни створио“, ово, пак, вели Матија Бећковић. Од памтивека глупост и памет иду руку под руку. Култура и некултура су свагда ту око нас. И ми сами бирамо стране. Па како онда мој Иване, “култура не бира стране“? Од када то човек не бира друштво,пријатеље и сапутнике?

И Тасовац  је својом вољом изабрао страну. Или је допустио да страна изабере њега. Сам је поставио сат који је мерио његово време, али му је време истекло. Онда се латио алибија и нових обећања. А, опет, Бећковић иако није министар, иако свестан да је само Давид против Голијата, каже:“Шта све још човеку недостаје, најбоље показују обећања. Народима за које се тврди да су слободни – обећава се слобода, онима за које се мислило да су сити – обећава се хлеб.“

И још само парафраза и непристојна  модификација  још једне Матијине изреке: Ако нас неће култура, остаје још једна велика и утешна срећа. То је: избећи некултуру.

Љубиша Маринковић

 

 

 

Сеосkи туризам – развојна шанса општине Бор

Развој туризма морамо започети од сеоског , који би могао да омогући прилив средстава за развој и улагање у борска села. Kада је реч о пољопривреди, важно је формирати и регионалну организацију попут задруге, која би помогла пољопривредницима у Борском и Зајечарском округу, истакао је Живорад Петровић, председник општине Бор у интервјуу за “Борски проблем“.

Прочитајте више

Real Time Analytics