Хистрионични поремећај личности

Фељтон: Психички поремећаји (9)

Tippies-of-1796-caricatureУ овом тексту бавићемо се још једним интригантим поремећајем личности, у литератури обележен као хистрионични поремећај личности. Реч “хистрионични” је свакако чудна и несвакидашња, али видећемо да понашање које карактерише ову појаву никако није нешто неуобичајено; чак штавише, већина нас ће се, читајући о овом поремећају, присетити барем једне ситуације или особе на коју је ово подсећа. Стога, можемо да, без даљег задржавања, кренемо са конкретним излагањем проблематике и бацимо светлост на још један угао људске психе.

Хистрионични поремеćај личности одликује се једним специфичним обрасцом екстремног тражења пажње и екстремне емоционалности. Људи са хистрионичним поремеćајем личности константно желе да буде у центру пажње, где год да се налазе; дакле, без обзира на место, време и групу људи који их окружују. Ово није једини проблем – они осећају велику нелагодност када нису у центру пажње. Иако су често окарактерисани као живахни и интересантни људи, додуше понекад театрални, они имају потешкоћа када људи нису фокусирани искључиво на њих. Често могу деловати и као плитке особе, јер одају утисак да им је битно само да их људи “готиве”, да су лепи и да се свет врти око њих, као и због тога што могу брзо мењати своја емоционална стања и ставове. У својој мисији скретања пажње на себе, могу бити сексуално заводљиви или испољавати нека друга провокативна понашања – све што ће бити адекватно средство до циља.

Као што смо нагласили, особе са хистрионичним поремећајем имају велику потребу за пажњом, што показују својим гласним и неретко непримереним “наступима”, драматизовањем и театралношћу, као и преувеличавањем својих понашања и емоција. Добар израз који се може употребити приликом описа ових људи је “краљица драме”, управо зато што је та драматичност централна тачка понашања и главни алат достизања циља. У исто време, они и сами жуде за стимулацијом од других, те ће и од њих очекивати слична понашања. Ако није гласно и бучно, онда је досадно. Ако нема гласног смеха и збијања масних шала (где је најбоље ако су они ти који су најдуховитији) онда је то “смор” ситуација. Емоционално изражавање је пренаглашено и тежи ка томе да се други импресионирају или изманипулишу. Такође, на ове особе је веома лако утицати, те могу бити доста поводљиве: ово је разумљиво јер су на неки начин “зависници” од пажње и стимулације, па ће урадити све што се од њих тражи и очекује како би је добили. Осетљивост на критицизам или негативно мишљење је, наравно, сталан пратилац овог стања, јер ове особе имају слаб его. Ако гајите било какво лоше мишљење или испољите неко негативно понашање према оваквој особи, она ће то веома тешко поднети. Највероватније ће покушати да вас одврати од става према њој поново својим театралним понашањем (плач, хистерија, бес, итд.) изазивaјући вам осећај кривице. Након тога, гледаће да вас изманипулишу у оном смеру у којем бисте почели да мислите све најбоље о њима. Црте личности које прате ове особе укључују егоцентризам, упуштање у ризична понашања, континуирана потреба за уважавањем и упорно манипулативно понашање како би се оствариле сопствене потребе.

Људи који се налазе у оваквом стању могу имати потешкоћа постигнти емотивну интимност у љубавним везама или сексуалним односима. Интересантно је запажање да често глуме неку улогу – најчешће је то улога „жртве“ или “ принцезе“ у својим односима са другима, а то је део њиховог манипулативног понашања које има за сврху да изазове неке емоције код других. Они ће често гледати да на разне начине исконтролишу свог партнера кроз емоционалне манипулације или заводљивог понашања. Међутим, у исто време ће показивати и приметну зависност од те особе, што делује додатно збуњујуће и чини однос са њима још хаотичнијим.

Како би читаоцу било што јасније о чему је овде реч, као сума овога што смо до сад изнели можемо укратко навести карактеристике хистрионичних особа. Дакле, то је, прво, провокативно (или заводљиво понашање) у било ком смислу, које може бити везано или невезано за контекст (време, место и људе). Друго, то је екстензивно привлачење пажње, у сваком погледу, опет везано или невезано за контекст – пажња је једноставно њихова храна. Начин говора је такав да се њиме други желе импресионирати, убедити (у нешто), стимулирати, све опет у сврху остављања што “позитивнијег” утиска. Изражена је емоционална лабилност и нестабилност, праћена површним реаговањима; ове особе могу драматизовати и театрално се понашати, “беснети” али ће то често бити само глума како би се привукла пажња. Читава физичка појава “подешена” је на такав начин да привлачи пажњу на себе – почевши од шминке, која може бити превише јарка или пренаглашена, одеће која може бити различитих или јарких боја, до “чудне” и неуобичајене фризуре, превише накита, итд.

Особе са овим поремећајем имају често поремећене везе са истополним партнерима јер њихов сексуално провокативан стил понашања може њиховим партнерима деловати као претња односу. Логично, константно флертовање и кокетирање са свим и сваким ће пробудити сумњу код других. Ови појединци могу отуђити и пријатеље са захтевима за константном пажњом – постаје напорно када стално тражите испољавање неких емоција од стране других, да вас стално хвале и да сте увек у фокусу. Изражена је и жудња за новином, стимулацијом и узбуђењем, уобичајена рутина им је досадна. Често су фрустрирани ситуацијама које укључују одложено задовољство – све мора сад и одмах.  Иако често покрену посао или пројекат са великим ентузијазмом, њихов интерес за исти може брзо опасти.

Као и увек, када говоримо о узроцима психичких поремећаја, поготово поремећаја личности, веома је тешко исцртати неку конкретну слику и навести специфичне факторе. Углавном су ту упетљани многи елементи, почевши од генетике и биологије, до социјалне средине (наглашавајући значај раног искуства са родитељима) и искуства током живота. Наше сагледавање психичких поремећаја је углавном центрирано око догађаја у раном детињству, тј. односа родитеља према детету, илити стила васпитања. Ауторитаран и хладан стил родитељства (заинтересовани могу погледати неке од претходних текстова где смо детаљније описивали стилове родитељства и њихове последице по развој детета), где се у исто време захтева од детета да испуни нека очекивања (која је углавном немогуће потпуно испунити) је у овом смислу један од главних “криваца” за развијање овакве структуре личности. Константно постављање захтева пред дете од стране околине довешће до тога да дете постане оптерећено тиме да ли испуњава или не испуњава исте, те свести читаво функционисање на бављење том проблематиком. „Да ли сам довољно лепа и паметна? Можда да ставим још шминке или да причам о још некој паметној ствари.“ Утицај оваквог понашања родитеља је погоршан тим више уколико су захтеви веома комплексни или су циљеви превисоки и недостижни за дете. То могу бити и нереални захтеви типа да дете буде паметније него што му то сама биологија и ниво развоја дозвољава (нпр. не може дете од 5 година решавати комплексне математичке задатке, или у 3 године схватати шта значи сексуални однос, итд.), да буде лепше него што јесте (што је немогуће, јер нико, наравно, не може изменити свој физички излгед), и слично. Ово делује веома фрустрирајуће за дете и доводи до тога да постане бесно и на себе (и на друге који ово захтевају), као и да сведе сву своју егзистенцију на достизање ових циљева. Наравно, како су циљеви недостижни и нереални, дете неће моћи да их достигне, те ће онда мислити лоше о себи. Таква ситуација се још више може погоршати – управо уколико родитељ не награђује адекватно дететове за његове покушаје (уколико се ради о неким реалним циљевима), уколико нема никакве емоционалне топлине и уколико га још и кажњава за све то. Уз све ово, логично је да ће ове особе, када одрасту, постати веома слабе личности, тј. имати веома ниско самопоуздање и бити опседнуте да испуне очекивања околине. Заправо, ниско самопоуздање овде има кључну улогу и то је највећи разлог зашто ове особе константно траже пажњу од других – погађате, да би подигли себи самопоуздање.

Видимо да се овде опет ради о једном зачараном кругу, који, уколико се не схвати и не разбије на прави начин, може довести до негативних последица по саму особу, а индиректно и по њему околину. Особе са ниским самопоуздањем, које се развију у хистрионичне особе због тога, често ће патити; али ће и људи око њих патити због тога што оне нису довољно сигурне у себе и не воле себе онакве какве јесу. Зато је битно да се ова проблематика стално наглашава и да се дође до разумевања функционисања људске личности, како би се разбиле ове психолошке „чини“ и унапредио квалитет сопственог живота.

Аутор: Владимир Станковић, дипл.психолог-мастер

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Real Time Analytics