Гранични поремећај личности

Фељтон: Психички поремећаји (8)

face-1013519_960_720У овом тексту ћемо говорити о још једном интересантном и посебном поремећају који се назива гранични поремећај личности. Назив овог поремећаја има везе са његовом дефиницијом, али говори и о схватању самог феномена од стране психолога, који је, може се рећи, на “граници” разумевања. Наиме, због својих веома специфичних и магловито дефинисаних карактерстика, често су се људи који се данас класификују као припадници ове категорије “трпали” у друге поремећаје – до оног тренутка када се неко од психолога / психијатара сетио да те људе класификује у потпуно нову категорију, направљену посебно за њих. Зашто? Па зато што су се ти људи одликовали нечим што их је систематски разликовало од свих других поремећаја и у исто време имали карактеристике различитих поремећаја. То се десило релативно скоро и од тада говоримо о граничном поремећају. Исто тако, од тада је број људи који су обележени као “гранични” нагло почео да расте, а поремећај бивао све занимљивији и провокативнији за истраживаче.

Шта је у ствари гранични поремећај личности? Као и увек, морамо навести званичну психолошку дефиницију за почетак, јер друга не постоји, а ствар је одвише деликатна да би користили сопствене фразе и конструкције. Дакле, према литератури, овај поремећај се карактерише свепрожимајућим обрасцем нестабилности у односима са људима, слици о себи и афектима. За њега је такође специфична и изражена импулсивност. Међутим, све су ово симптоми који се могу јавити и у другим поремећајима, те је то део одговора на следеће питање: зашто се у називу користи “гранични”? Зато што, кажу стручњаци, овај поремећај личности лежи на граници између неуротичног и психотичног, тј. управо зато јер садржи у себи већи број симптома везаних и за неке друге поремећаје. Наиме, људи који су граничне личности имају и карактерстике неуроза (као што су анксиозност и депресија) али и психоза (као што су сумануте идеје, деперсонализација, подељеност личности, емоционална празнина, и слично). Сада схватате да је заправо веома тешко неког обележити као “граничног”, те су зато стручњаци разбијали мозгове о овакве случајеве. Где да сврстате и како да лечите човека који има симптоме десетак различитих болести? Да ли има све те болести истовремено, или је пак то нека сасвим нова болест, која само личи на све те остале? Иако читалац који први пут чује за овај термин и даље можда не разуме најбоље о чему је реч, верујемо да ће се боље разумевање стећи када наставимо са описивањем симптома и опште слике овог поремећаја.

Према ДСМ-у (дијагностичко-статистички приручник, “библија” психијатријских поремећаја), гранични поремећај личности се одликује одређеним бројем особина. Напоменимо да, као и код сваког поремећаја, да би се неком „прилепила етикета“ поремећаја, мора да има неколико симптома у исто време. Није довољан један или два, па да посумњамо да се ради о поремећају. Исто тако, није довољно да су симптоми благи и једва приметни, тј. да се понекад јављају – потребно је да су изражени, да су систематски присутни те да спречавају особу да адекватно функционише. Дакле, прва и, може се рећи, најуочљивија карактеристика је махнит, очајан напор да се избегне стварно или умишљено напуштање од стране неке особе. Ово се најчешће односи на партнера, неког са којим је особа тренутно у емоционалној вези. Особа има константан страх да ће је партнер напустити, страх који није рационалан и не може се објаснити реалним стањем ствари. Може све ићи “као по лоју” али страх је и даље присутан. И то не било какав страх, и не нека повремена сумња – то је константна тензија која чак може некад прерасти и у прави напад панике. Оваква ситуација је, наравно, веома тешка за особу и тера је да ради нешто што ће умањити ту ужасну напетост. Управо то је покретач ланца мисли и понашања, које за сврху имају само једно – учинити све што је у њеној моћи, само да је особа не напусти. Као што смо рекли, овај страх може бити заснован на мање или више реалним премисама, а може бити и потпуно нереалан, где се претвара у неку врсту “халуцинације” да је особа стварно напушта, или да се веза распада. Неке мале и небитне ствари онда постају страшне и сигурни знаци да ће се десити оно чега се она највише плаши, па ће она на њих реаговати. Све то ће, за “наивну” другу особу (партнера) изгледати веома чудно и збуњујуће, те ће вероватно допринети томе да ова особа стварно почне да размишља да напусти однос. То је парадокс граничног поремећаја и стална мука: покушајима избегавања нечега управо се то “нешто” и изазива. Тако ће ове особе систематски бити затворене у овом кругу патње, што ће допринети значајној деградацији квалитета њиховог живота и изазвати неке од осталих “симптома”. Најчешћи је деструктивно понашање – агресија према другима, упадање у невоље (туче), психичка тортура других, али и самодеструктивно понашање – претерано опијање, намерна промискуитетност (без стварне жеље за односом са другом особом, и уз намерно некоришћење заштите приликом односа), злоупотреба наркотика; често је и наношење ситних повреда себи (сечење жилетом) и на крају, покушаји самоубиства.

Када је реч о односима са другим особама (углавном мислимо на блиске особе и партнере) они се у овом случају одликују великом интензивношћу. Присутне су јаке емоције, било позитивне било негативне, чешће ове друге, управо из оних разлога које смо малопре навели. Ове особе имају тенденцију да на ствари гледају црно-бело и иду у екстреме. За њих је нешто или скроз добро и савршено, или тотално лоше и не ваља. Овакав образац се преноси у доста ситуација, навешћемо неке примере: особа може мислити да је нека музичка група или неки музички правац нешто најбоље што постоји, док је све остало “тотално ђубре”; људи треба да буду или са њом и да је обожавају, или су јој непријатељи и против ње су, и тако даље. Међутим, још један проблем је и што је образац “црно-бело” може бити примењен и на исту ствар, те ће у једном тренутку особа мислити све најбоље о неком, да би се у другом потпуно разочарала у исту ту особу и чак почела да је мрзи. Када је реч о партнерским односима, особа може у једном тренутку потпуно идеализовати свог партнера и гледати га као “бога”, “најбољег фрајера”, “најромантичнијег човека” и њену “највећу љубав икада” да би, после неког догађаја (што је најчешће нека ситница и важна само у глави те особе) или чак из неког сопственог “схватања”, обезвредила и гледала као на најгорег “клошара”, на покварену особу, налазила му разне мане – сад је ружан, није интересантан, кретен је, и слично.

Такође, за ове особе специфично је генерално осећање празнине, које ови људи описују као ситуацију “огромне црне рупе у вашем бићу”. Ова “рупа” и празнина није ни емоционална, није ни психичка, већ и једно и друго а и нешт треће, необјашњиво. Као да један део унутрашњег бића фали, као да фали сврха живота; сваки однос је зато непотпун, јер ништа не може попунити ту огромну празнину и унутрашњи амбис. Ово је веома тешка ситуација, а осећај празнине толико оптерећујући да је то још један разлог што ове особе често прибегавају деструктивним и само-деструктивним понашањима, најчешће самоповређивању (сечење и сличне ствари). Када их питате зашто се самоповређују, типичан одговор је “да бих се осетио/ла живим”. Такве радње садрже и друге момента, као што је незадовољство самим собом и мржња која је усмерена према себи, те на неки начин служе и као средство самокажњавања зато што је особа таква каква јесте.

Узрок оваквог стања је и даље под знаком питања, а психолози су дали одговоре на неке механизме који стоје иза поремећаја. На пример, интензивна нестабилност у међуљудским односима се најчешће везује за рано искуство особе, где је као дете имала врло неодређену и, често, хаотичну ситуацију у породици – сами односи са родитељима су били неодређени и несигурни. Ове особе никада нису биле сигурне у то да ли их родитељ стварно воли – то је зато што су се родитељи понашали према детету по принципу топло-хладно, тј. “час те волим, час те не волим”. Овакво стање је такође одговорно и за тај интензиван и стално присутан страх од напуштања који се касније очитава у вези са партнером, а такође и за огроман потиснут бес. Ми смо ова и друга (деструктивна по дечји развој) понашања и интеракције родитељ-дете описивали у прошлим тесктовима, те ћемо сада указати читаоцу да може да се на њих врати уколико је заинтересован за проблематику. Ту смо напоменули и да се рани начини везивања за родитеље и обрасци који се тада стварају, углавном преносе на све касније односе са људима, што објашњава доста тога. Такође, мржња која је усмерена према себи, а која је одговорна за ту нестабилну слику о себи и свету око себе типичну за граничне личности, такође може долазити из раних породичних односа, где су родитељи били исувише строги и кажњавали дете за сваку ситницу – набијајући му тај осећај кривице и да је лоше, те му тако снижавајући самопоуздање, веру у себе, и веру у свет око себе.

С обзиром на комплексност и опасност коју по себе и друге носи овај поремећај, нужно је поново нагласити важну ствар, а то је да породица и рана искуства имају велики утицај у изградњи будуће личности. Стога, развијмо разумевање о људима и едукујмо се психолошки како бисмо помогли у стварању бољих особа, а самим тим и бољег света за све нас.

Аутор: Владимир Станковић, дипл.психолог-мастер

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Real Time Analytics