Психопатија

Фељтон: Психички поремећаји (7)

vldimirПрви, а верујемо и најпознатији поремећај личности који ћемо описати је један за којег смо сви чули још из филмова или из неке приче коју нам је причао неко из краја. То је антисоцијални поремећај личности илити, познатији као психопатија. Свима нама познат је тај термин, међутим, многи не знају шта је заправо психопатија и шта значи када се за неког каже да је “психопата” тј. психопатска личност. Овај термин је, као и многи, ушао у свакодневницу, те ће неки с лакоћом да прилепе овакав озбиљан придев другој особи. Често долази и до мешања термина “психоза” и “психопатија”, а ова термина се умногоме разликују.

Када чују ову реч, већини људи искачу разноразне асоцијације – на пример, психопате су као нека мрачна и опскурна категорија људи из хорор филмова, неко ко је немилосрдни убица или окорели криминалац, или пак неко ко је једноставно злобан, “луд” и “откачен”. Одређеној мањини која их познаје лично, могу бити познати као незгодни и недокучиви људи, а најмањој мањини као једна научно интересантна психијатријска категорија. Ипак, иако се за људе окарактерисане овим термином у народу мисли све најгоре и најцрње, није баш тако а никако није ни једноставно. Прича о психопатији је много комплекснија и компликованија, а сам поремећај много шири и распрострањенији него што се мисли.

Антисоцијални поремећај личности никако не представља категорију у коју спадају искључиво убице, криминалци и разбојници. То није његова дефиниција – али не поричемо да садржи и људе са таквим описима. Међутим, они су екстреми у тој категорији и има их заправо релативно мало. Да бисмо ово разумели, морамо мало детаљније ући у овај феномен и описати његове карактеристике.

Психопатија је, као што смо рекли, поремећај личности, што значи да није нека “болест” и акутно “лудило”, већ скуп особина које се систематски јављају и које су дубоко у структури особе, делујући више или мање на живот човека. Главна одлика овог поремећаја је најпре импулсивно (непромишљено) реаговање; ови људи могу бурно и врло агресивно реаговати чак и на најмању ситницу. Те реакције, дакле, нису производ интелектуалне “обраде” и анализе и ту никако нема “Хамлетовске” дилеме већ долазе из емоционалног набоја. Овакво понашање може деловати као врло опасно људима око њих, и чини људе који се овако понашају врло непредвидивим. То ће, наравно, утицати на то да их се људи плаше – јер нико не воли непредививе људе. Исто тако, ови људи могу бити и иритабилни (дакле, лако их је изитирати) и понекад агресивни. Ово не значи да су “кретени” и да су нервозни, већ да, у складу са својом импулсивношћу, могу нагло и на ситницу одреаговати са изричитом агресијом.

Даље, то је недостатак емпатије, тј. саосећања са другим особама. Ове особе се често не обазиру на туђа психичка и емотивна стања, те стога могу радити неке ствари које ће ићи на штету другима. Таква ситуација се сада карактерише и одређеном лакоћом са којом се може повредити други човек (не само физички него и психички). Међутим, када овакве људе испитате о томе да ли су свесни какве последице њихова дела имају на друге, углавном видите да они нису ни свесни свега тога. Дакле, може се десити и да када повређују друге, психопате нису свесне да их повређују. Наравно, у одређеном броју случајева, чак ни свесност о патњи других их не спречава да наставе са својим деструктивним понашањем.

С друге стране, понашање којим се други доводе у опасност или којим се угрожавају њихова осећања и њихов живот, најчешће није циљ сам по себи. Наиме, код већине људи са овим поремећајем очигледно је да они раде то што раде искључиво због себе, тј. да би њима било боље. То што је другом можда због тога горе, то није важно. Значи, њима циљ није повредити друге, већ првенствено остварити своје циљеве. Нажалост, ови циљеви често доводе до тога да туђи циљеви буду угрожени, тако да је врло тешко разумети и рашчивијати читаву ситуацију.

Са свим тиме у вези је и чест недостатак, или пак увелико смањена способност осећања кривице за нешто што је учињено – о кајању да не говоримо. Ако човек и схвати да је неког повредио, или га намерно повреди, та “грижа савести” коју остали људи имају најчешће изостаје код особа окарактерисаних као психопате. А када нема гриже савести, онда то што се десило нема велики значај и не утиче на развој таквих особа. Чак и када учињено има директно негативне последице на психопату, то углавном неће довести до кајања. У све то је углавном укључено и необазирање и непоштовање социјалних и законских норми, те често и намерно кршење истих. Често се код њих примећује и мањак страха, патолошка “храброст” и изражен такмичарски дух и самопоуздање. Ове особе могу упадати у различите ризичне ситуације, јер једноствано “не знају за страх”. Уз то, често су неодговорне а некад их није брига чак ни за сопствени живот. Такво стање, у склопу са оним “брига ме за последице” може учинити да врло брзо доведу себе у непријатне и веома опасне ситуације.

Такође, као што смо већ споменули, код ових особа изражена је и особина манипулативности, тј. макијавелизма и себичности – ови људи ће радити све само да би стигли до свог циља (па чак и поштовати социјалне норме, ако ће их то довести до циља). Углавном све што раде, раде из сопствене користи, иако ће често пружити илузију да је то у корист другог. У овом случају, подилажење и улизивање могу иза себе крити крајње себичне циљеве, које се могу протезати дубоко у будућност и којих је само особа свесна. Међутим, ови циљеви су у исто време релативно “плитки” и површни, тј. не односе се ни на шта амбициозно и велико, већ углавном на достизање неког ужитка или материјалног добра.

Једна ствар која је исто тако карактеристична за психопатију као и остале наведене, а у исто време и веома интересантна, је то што су ове особе најчешће веома симпатичне, привлачне, шарманрне, социјалне и окупљају велики број људи око себе. Типична је моћ психопата да шармирају и највеће и најплашљивије странце, да их “зачарају” својом харизмом, увиђавношћу, манирима, бритким интелектом. Ово је добро документовано у разним студијама о овом поремећају, и од тада постаје камен спотицања када је реч о детектовању и изучавању психопата. Како ћете за неког ко је тако фин и шармантан, паметан и позитиван рећи да је – психопата? Некако не иде. То је био проблем чак и за психологе и психијатре, а камоли за лаике. У великом броју случајева психопата који су на неком “третману” код стручњака, та страна личности психопата има толики утицај да и сами психолози посумњају у дијагнозу коју су им на почетку поставили. Стога је овај поремећај врло тешко уочити. Ипак, могуће је пробити и кроз ту баријеру, и на срећу, код многих су оваква понашања очигледно провидна и покажу се као површна. Истина кад-тад избије на видело. Како је чест пратилац овога стања и нарцизам, неке ствари се лако дају приметити, ако човек довољно пажљиво гледа.  Међутим, у малом броју случајева, нема скоро теоретске шансе “провалити” шта се у ствари крије иза те шармантне личности – и то је онај најмањи број који се некад нађе у крими романима и шпанским серијама, као негативац чије намере открију тек када он сам одлучи да их покаже.

Видели смо, дакле, да овај поремећај никако не представља једноставну проблематику, а његова одређења се не поклапају са општенародним мишљењем у великој мери. Видели смо да психопате нису само серијске убице, криминалци и нека чудовишта из хорор филмова, већ да су то већином релативно функционални људи, који живе и раде у друштву исто као и сви остали. То могу бити шефови, комшије, продавци на пијаци, али и угледни бизнисмени. Истина, скуп неких особина овакве људе често може довести у проблематичне ситуације – проблеме са законом, угрожавање туђег али и сопственог живота. Али је исто тако чињеница да неки од њих имају високу интелигенцију, углавном се понашају пристојно и раде напорно да постигну своје циљеве, који могу бити у складу или нескладу са туђима. Шта је довољно да неко уради па да га оптужимо да има овај поремећај и да будемо сигурни? То је и даље дискутабилно – на нама је да судимо по сопственим искуствима, учећи из сваке интеракције са људима. Опрезност никад није на одмет, а свако знање и свака информација (као неке од ових које смо у овом тексту изложили) које можемо искористити у те сврхе ће нам свакако добро доћи.

Аутор: Владимир Станковић, дипл.психолог-мастер

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Real Time Analytics