Поремећаји личности

Фељтон: Психички поремећаји (6)

face-66317_960_720Поремећаје личности је на неки начин тешко дефинисати, јер чак ни сама личност као појам није у потпуности одређена у психолошким уџбеницима. Међутим, у исто време ови феномени су веома спомињани у литератури, често се срећу у пракси и веома су важни за разумевање свакодневног човековог функционисања. Стога ћемо почети тако што ћемо дати дефиницију која се користи управо у уџбеницима.

Дакле, поремећаји личности представљају врсту менталних поремећаја које карактеришу ригидни и неадекватни обрасци мишљења и понашања и осећања, који се протежу кроз различите контексте и ситуације. Ови обрасци функционисања се увелико разликују од начина функционисања осталих људи, а у исто време спречавају особу да се, у већој или мањој мери, адекватно уклопи у друштво. Каже се још да у овом случају, постоје изражено дисхармонични ставови и понашања, углавном у неколико области функционисања – афекти, контрола импулса, начини мишљења и стилови повезивања са другим особама. Особа углавном има доста проблема у интеракцији са околином, ограничена је у изражавању својих способности, у односима са људима, што је све производ њене немогућности да реално опажа ситуације и ствари. Значи, постоји нешто у особи што је чини такву каква јесте а то нешто је у одређеној мери дисфункционално. То није пуки производ неке ситуације, неког стања, неког догађаја. Није изазвано неким другим психичким проблемима, нити је везано за неку другу врсту тегобе и повреде. То је, некако, део те особе и систематски је чини увелико несрећном, неприлагођеном, уплашеном, оптерећеном, “девијантном”, укоченом, чудном, агресивном, отуђеном…или било шта друго што представља једно генерално лоше психичко стање. Ако сте чули за ментална стања и тегобе који пролазе и долазе, неки би рекли “као кијавица” (што није најбоља аналогија) и за њих постоји релативно јасно објашњење и начин излажења на крај са њима – сада замислите нешто што је одувек у вама, да нешто није у реду са вама од када знате за себе, нешто што вас увек води у неке проблеме са другима или са самим собом. Други вам то говоре а ви тога можете бити свесни у већој или мањој мери. Тако нешто, мада врло упрошћено и у гомили случајева много екстремније, представљају поремећаји личности.

Као што рекосмо, ову групу поремећаја је врло тешко јасно одредити. На пример, постоји шизофренија али постоји и шизотипални поремећај личности. Шизофренију карактеришу одређена акутна психофизичка стања (о којима се говорило у једном од прошлих пута), која имају свој период трајања и везана су за одређене окидајуће факторе. Е сада, шизотипални поремећај личности се одликује константним присуством неког од симптома који личи на симптом шизофреније (нпр. апатијом и делузијама) – али то није шизофренија. То није неко “акутно” стање тешко поремећеног функционисања, већ неко ублажено, хронично, систематско неадекватно функционисање. У исто време, ово стање не зависи од спољашњости, не мења се у ситуацијам и не можете га “лечити” јер не знате шта је узрок. То је као да имате хроничне болове у врату и леђима, али немате ишчашен врат или сломљену кичму – можете функционисати и даље, иако мало другачије, тј. не онако као када вас ништа не боли. Оно што је још интересантно (и што отежава дефиницију и препознавање ове групе феномена), је то што особе које су “дијагностиковане” са неким поремећајем личности углавном мисле да је са њима све у реду, тј. да нису оне неадекватне, већ људи око њих. Дакле, проблеми које особа има због свог начина функционисања се не гледају као производ тог начина функционисања, него као случајно настали или као намерно изазивани од стране околине. Наравно, овде опет морамо бити опрезни, јер се често стварно и дешава да људи имају проблеме са собом јер им је околина у тоталном хаосу. Међутим, овде се не говори о томе, већ је битно и да се код саме особе идентификују неки обрасци за које испостави да је доводе до константног западања у различите проблематичне ситуације.

Можда ће читаоцима бити јасније на шта се конкретно мисли када се каже “поремећај личности” ако се упустимо у даљу анализу и погледамо какву класификацију ових поремећаја. Наиме, постоји их више врста и односе се на међусобно релативно различите феномена. То су, да их сада само набројимо: параноидни, шизоидни, шизотипални, антисоцијални (негде називан и психопатија), гранични, хистрионички, нарцистички, избегавајући, зависни, опсесивно-компулсивни, депресивни, пасивно-агресивни, садистички и мазохистички поремећај личности. Ово су за сад категорисани поремећаји, као и они који се најчешће срећу; листа се ширила годинама, број испитаних случајева је растао, заједно с њима категорије а и психијатријски уџбеници; тај тренд ће се вероватно и даље наставити. Наставићемо тако што ћемо укратко описати сваку од ових подкатегорија поремећаја, а ако буде било прилике, проширићемо причу о некима од ових и у неком од следећих текстова.

Антисоцијални поремећај је можда и најпознатија категорија поремећаја личности. Опште познат и као психопатија, његова главна одлика је импулсивно (непромишљено) реаговање; ови људи могу бурно и врло агресивно реаговати чак и на најмању ситницу. Даље, постоји недостатак емпатије, тј. саосећања са другим особама, као и лакоћа са којом се може повредити други човек (не само физички него и психички); и с тим у вези, недостатак или увелико смањена способности осећања кривице за учињено – о кајању да не говоримо. У све то је углавном укључено и необазирање и непоштовање социјалних и законских норми, те често и намерно кршење истих, што ове особе може довести у веома проблематичне и опасне (како по њих тако и по друге) ситуације.

Параноидни поремећај се, као што му и сам назив каже, осликава општом и константним параноидним делузијама (умишљањима) које могу бити у форми уверења и ставова (на пример, некаквих теорија и убеђења да се нешто дешава, а не дешава се) или осећања (да је, рецимо, неко стално прати, да јој се људи стално смеју иза леђа, да је брачни друг вара, и слично). Ове особе су увек са подигнутим зидом, одбрамбено реагују и сумњичаве су стално и на већину људи око себе. Велико и константно неповерење у друге, без обзира шта они раде, чине ове особе веома “тешким” за комуникацију и неки ближи контакт.

Људи са шизоидним личностима одликују општа апатичност (незаинтересованост) за свет око себе, равнодушност за људе и дешавања, углавном избегавају комуникацију и живе саме или са минималним контактом са другима. Веома смањена свест о сопственим, а и туђим осећањима и минималне жеље и амбиције у животу.

Још један веома познат термин је и “нарцис”, тј. нарцизам – у овом случају, ради се о тежем облику нарцизма, који се дефинише као поремећај личности. Када нарцизам прерасте у поремећај, он се карактерише екстремним и сталним егоизмом и себичлуком, којег прате арогантност и грандиозност. Ове особе себе сматрају доминантним, супериорним и “боговима” који треба да уживају сталну пажњу других. Када се то не деси, онда се реагује агресивношћу, манипулацијама и разним махинацијама, које прати осећај повређености, понижености и беса на себе и друге. Све то чини да ове особе немају никаквог обзира према другима и да их третирају са изразитим непоштовањем и ниподаштавањем, те да их тако константно повређују.

Гранични поремећај личности је за сада један од најтајанственијих и најтеже “ухватљивијих” поремећаја личности. Ове људе карактеришу црно-бели поглед на свет (или си са мном или против мене, или ме волиш или ме мрзиш), емоционална амбивалентност у односима, а такође одлажење из екстрема у екстрем (или ће вас волети највише на свету или ће вас мрзети као да сте јој најгори непријатељ). Веома пољуљана и разједињена слика о себи, несигурност у себе, а стога и несигурност када су у питању други и односи са њима; односи су углавном потпуно нестабилни и непредвидиви. Честе су и нагле промене расположења, без неког видљивог и довољно јаког разлога. Нису ретки ни мазохистички испади, као што су сечење оштрицом или неке аутодеструктивне радње као што су екстремно опијање, упадање у туче, те раскалашност, непажљивост и промискуитетност у сексуалним односима, и слично.

Остале категорије поремећаја личности су мање “популарне”, тј. ређе се срећу и мање су изучаване. Ми овде имамо мало простора да би их све описали, тако да ћемо то оставити за неку другу прилику. Намера овог текста била је да читаоце мало боље упозна са овим делом психолошке науке, те да постави основ за неке будуће текстове. Наравно, као и увек, уколико се овим код вас подстакне неко даље истраживање и интересовање за ове теме, онда је то пун погодак.

Аутор: Владимир Станковић, дипл.психолог-мастер

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Real Time Analytics